Koreni Jaki Poput HRASTA
 |
| Radica Gajević |
Taj osećaj da sam višak, međutim, nije stigao da pusti klice u mom malom srcu. Sudbina je htela da me majčina majka, moja baka Jovanka, uzme pod svoje i odnegovala me u drugom selu. Tamo, u njenoj skromnoj kući ispunjenoj mirom, slogom i ljubavlju, provela sam najranije detinjstvo. Ona me je naučila pravim životnim vrednostima – da je poštenje najveće bogatstvo, a mirna savest najmekši jastuk. Kada je došlo vreme za školu, roditelji su me vratili kući, ali moj pravi dom je ostao kod bake. Svaki vikend, svaki raspust, jurila sam njenom zagrljaju. U međuvremenu, roditeljima se ispunila želja; posle mene i sestre, dobili su tri sina. Način na koji smo mi i oni vaspitavani bio je potpuno drugačiji. Danas znam da je bakino tiho i dosledno vaspitanje bilo moj najveći blagoslov.
A onda, kada sam imala samo trinaest godina, moj svet se srušio. Moja baka, moj oslonac i utočište, preminula je. Vratila sam se za stalno u roditeljsku kuću, ali sam sa sobom ponela njene lekcije kao najvredniji amanet.
Život je tražio svoje. Iako sam imala odličan uspeh koji mi je otvarao vrata popularnijih, četvorogodišnjih škola, upisala sam trogodišnju tekstilnu. Razlog je bio praktičan – to je bilo zanimanje koje je garantovalo posao odmah nakon mature. Sa sedamnaest godina, sa diplomom u rukama, počela sam da radim i doprinosim.
Život ima čudne puteve. U devetnaestoj godini, sasvim slučajno, srela sam čoveka koji će postati moj suprug. Venčali smo se kada mi je bilo dvadeset i u našem braku, koji traje već skoro četrdeset godina, rodile su se dve kćerke, Jelena i Marija. One su postale centar našeg sveta. Vaspitavala sam ih onako kako je mene baka – u duhu poštenja, skromnosti i unutrašnjeg mira. Suprug je, sa druge strane, bio njihov vetar u leđa, neprestano ih ohrabrujući da same pronađu svoj put, da se ne plaše da sanjaju i da će ih on uvek podržati, čime god odlučile da se bave.
Naš trud se isplatio. Kćerke su bile divni đaci, poslušna, ali uvek sa sopstvenim, izgrađenim stavom. Obe su, na naš ogromni ponos, završile fakultete. Međutim, u Srbiji nisu mogle da iskažu sav svoj potencijal. Želja za znanjem i napredovanjem odvela ih je u inostranstvo. Obe su se udale, otišle na doktorske studije i obe – doktorirale. Starija je doktor nauka iz nuklearne fizike, a mlađa iz mašinstva. Danas sa svojim porodicama žive daleko, jedna u Sloveniji, druga u Nemačkoj.
Ponekad, u tišini svog doma, pomislim na put koji sam prešla. Od onog neželjenog drugog ženskog deteta iz siromašne seoske porodice, do majke dve žene, dva doktora nauka. Ja sam samo radnica, ali sam im dala ono najvrednije što sam imala – vrednosti koje mi je u srce usadila moja baka. One su danas uspešne, ostvarene, ali pre svega dobri ljudi.
Iako nas kilometri dele, znam da smo neraskidivo povezane. Baš kao što kaže ona lepa misao:
„Porodice su poput grane na drvetu. Rastemo u različitim pravcima, ali naši koreni ostaju jedno.”
 |
| Baka Jovanka |
 |
| Ja i suprug Slobodan |
